Tvrđava (16. Nadgrobni natpis)

Sutradan, kad sam u podne došao kuci, Tijana je rekla da me Mahmut trazio.

Objasnio sam joj zašto me trazi, opet se osjeca sam, trgovcima ne moze govoriti o svom strahu, nešto je, izgleda, petljao s Osmanom, pa serdar Avdaga sumnja.
Nagovještavao sam izdaleka, da se ne uplaši, ali ona jedva da je cula, kao da su joj dosadile gluposti koje cine muškarci. Imala je precih poslova nego što su naša podmetanja i naše lazi. Pokazala mi je maramu koju joj je poklonila Mahmutova zena Paša, radjenu tankom iglom na svili, sa sitnim lancicima zutog i plavog cvijeca u sredini i na rubovima. Zar to nije ljepše od naših petljavina?
Medju njima se stvorilo lijepo prijateljstvo, pa i više od prijateljstva. Postale su potrebne jedna drugoj. Ako Tijana ne bi otišla na Vratnik, Paša bi došla njoj, i odmah bi se razvezao razgovor, nastavljao se od juce, da bi se produzio sutra. Najviše su govorile o djetetu koje je Tijana nosila, spremale se da rade djeciju opremu, nagadjale da li ce biti muško ili zensko, pominjale bezbroj imena, iz pjesama, iz istorije, iz zivota, da bi za taj dan izabrale jedno, obicno najgore, kao što ce uciniti i kad se dijete rodi, pa ce to nemoguce ime novi covjek vuci za sobom, kao teret ili porugu, kroz cio zivot. Paša je izivljavala svoje nescrpno materinstvo (malo joj je svoje djece, zalila je što nije rodila desetoro), a Tijana je u tim radosnim brigama zaturila strah i crne slutnje, ozbiljno zabavljena sitnicama, zacudjeno obuzeta osjecanjem srece i ponosa.
Mene je pomalo zaboravila, potisnula me u stranu, nisam više vazan kao ranije. Svu njenu paznju zaokupljao je taj zivi a nerodjeni stvor, zivlji od mene, znacajniji od svega na svijetu. Ma šta govorila, znao sam da misli na njega. Kad je pitala, ima li izgleda da cu se zaposliti, bilo je to zbog njega. Ako se sjecala oca, to više nije bila ona teška tuga koja me plašila, vec zaljenje što djed nece vidjeti unuce. Ni naša soba više nije valjala, zbog njega, moracemo na proljece potraziti nešto bolje, bez zohara, bez vreline, bez tjeskobe. Sve što je cinila, govorila, mislila, imalo je jedan povod i jedan razlog. Vec je voljela taj plod, to buduce dijete, nerazumno je pitala i mene da li ga volim, i morao sam reci da ga volim, da me ne bi smatrala cudovištem, jer ne bi shvatila da majka voli i misao o djetetu, a da ce otac zavoljeti zivo stvorenje, mozda tek od njegovog prvog osmijeha. Ja nisam znao ništa o njemu, bio mi je stran i dalek; ona ga je neprestano osjecala kao dio sebe. Ja sam o njemu mislio kao o brizi, zbog nje, i zbog zivota koji ce se promijenila; ona je o njemu mislila kao o smislu svega, i bilo joj je prirodno da se zivot prilagodi njemu i njegovoj sreci. Ja sam bio uznemiren, sa strepnjom sam mislio šta bi bilo s njom kad bi pobacila, kao prvi put, ona je mirna, sve u njoj i oko nje je sredjeno, ništa nije nahero u svijetu, ništa nije prazno ni besmisleno. Njeno dijete u njoj u sve je unijelo red i smisao.
Gledao sam kako u poslu oko rucka zastane, iznenjadjena, široko otvorenih ociju, blazeno osmjehnuta, i polako sjeda na seciju, uspravljena, sabrana, svecana, i rukom pazljivo dotice okruglinu trbuha.
– Mice se – kaze presrecna. – Osjetila sam nozicu.
Nikakva radosna vijest, nikakav poklon, nikakvo bogatstvo ne bi joj moglo priciniti takvu srecu, kao taj tihi udar zivog stvorenja u njoj. Cekace da se ponovi, kao blazenstvo, sanjace ga, kao ljubav.
Dirnut tim njenim zanosom koji ne shvacam sasvim, prišao sam joj, spreman da budem svecan kao i ona, uzeo je za ruku, rekao da je volim. Lako je stisnula moje prste, zahvalna što sam joj prišao zbog njega, što je volim zbog njega, što postojimo zbog njega. Širokogrudo primam tu njenu nepravdu, potiskujuci nezadovoljstvo što sam postao sporedan, gušeci u sebi zalost što sam je izgubio, nadajuci se da ce mi je vratiti njegovo rodjenje.
Zao mi je što više ne razgovaramo o svemu, što joj ne pricam ono što mi se desi i što osjecam, bilo da je radost ili strah ili srdzba. Sad to nosim sam, za nju je beznacajno, sluša bez zanimanja i bez paznje, odgovara bez volje i bez ucešca. Ostavlja me samog s mojim mislima, a mozda je uvjerena da osjecam što i ona.
Trazio me i serdar Avdaga, srecan sam što me nije našao. Ne našavši mene, sigurno se naslonio na ledja Mahmutu, izludjujuci ga, kao i juce.
Oni su trazili mene, ja sam trazio Osmana Vuka. Nije ga bilo, momci su znali samo da je nekud otišao na konju, i ništa više. Ni Šehaga nije bio kod kuce, sigurno su na nekom poslu. Osman je pominjao otkup vune, ili je Šehaga u lovu, jer je sav posao prepustio Osmanu.
Osmana sam našao tek treci dan, i ispricao mu kako serdar Avdaga ispituje mene i Mahmuta. Odmahnuo je rukom, ne pridajuci tome nikakav znacaj, a nasmijao se kad sam rekao da na Mahmuta sumnja zbog dizdara.
– Kakav Mahmut! Ko bi se na Mahmuta oslonio u takvom poslu!
– A ko je?
– Otkud ja znam!
– Kako znaš da nije Mahmut?
– Nije za takve poslove, cini mi se. Moze da sjedi u magazi i da mjeri zito. I bolji je nego što sam mislio. Znaš li da je nabavio macke, zbog miševa? Smiješan je, ali je za ovaj posao dobar.
Skrenuo je razgovor, nece da govori o svojim poslovinia, cak to i ne krije, ostavlja me po strani od svega, mozda i za moje dobro. Što ne znam, ne mogu ni kazati nikome.
Rekao sam da mi se ucinilo kako su on i Mahmut sve sakrili od mene. A sve mi je otkrio serdar Avdaga. Uplašio me koliko zna. Zato vec tri dana trazim njega, Osmana, da mu to kazem.
Nije bio ovdje, kaze. Zbog otkupa vune, i zbog Šehage. Trazio ga je, opet ga nema. Prije nekoliko noci, pred zoru, otišao je na konju, i niko ne zna gdje je. Hanuma je izludjela od straha, po cijelu noc ne spava, ceka hoce li aga doci. Jadnica, ili tuguje zbog sina, ili strahuje zbog muza. A i on se boji, snijeg je, noci hladne, a kako Šehaga u picu ništa ne zna (zato i pije da ne zna), moglo bi se svašta dogoditi. A bilo mu je sumnjivo, trazio mu je racun o poslovima i spisak svih potrazivanja, iako mu je obracun podnio prije dva mjeseca, a onda je poslao po Mula Ibrahima, izgleda da je mijenjao testamenat. Zato je Osman pazio na njega, kao strazar, ali eto, umakao mu je dok je spavao.
– I šta ceš sad?
– Ništa. Cekacu.
A bilo mu je sumnjivo još zbog neceg. Dan prije nego što je pobjegao, dolazio mu je Dzemal Zafranija, molio da mu Šehaga pomogne, i njemu i kadiji. Kadija je trebalo da postane muftija, a Zafranija naib. Desila se, medjutim, ta nevolja s Ramizovom otmicom, i neprijatelji za to okrivljuju njih dvojicu, i ucinice sve da ih ometu. Ali ako bi Šehaga, koga oni veoma cijene, rekao samo jednu rijec, valija bi ga poslušao. I kadija i on bili bi mu zahvalni do groba, i znali bi kako da vrate ucinjenu dobrotu. Jesu li na nešto pucali, jesu li nešto nagovještavali, Osman ne zna, ali Šehagu je, izgleda, baš to razbješnjelo. Docekao ga je na noz, sasvim neuobicajeno, jer se cuva da ne uvrijedi covjeka bez potrebe, i rekao da Zafranija trazi pomoc, a u stvari trazi da im on ne stane na put. Zašto da lazu jedan drugome? Nece im pomoci, sprijecice njihovo unapredjenje, samo ako bude mogao, jer ne smatra da su zasluzili i ovo mjesto na kojem sjede, a kamoli više. Neka miruju i cuvaju to što imaju, jer pametniji i pošteniji od njih hodaju bez posla, ili gledaju u njih dvojicu sa strahom. I neka pripaze šta rade, ljudi se zale na njih, a sirotinjska suza je teška. Zašto da im pomogne? Cime su to zasluzili?
Osmanu je cudno što je Šehaga tako rekao, mogao je obecati pa ne uciniti, i sve bi ispalo na isto, ali je Šehaga vec bio zapao u svoju muku, i u Zafraniji je vidio onog nepoznatog i bezimenog sudiju što je njegovog sina osudio na smrt, ili ce osuditi nekog drugog, i nije mogao da se uzdrzi, nije mogao da ne istrese mrznju i tugu. Zafranija je izašao blijed, drzeci se rukom za zid. A Šehaga je otišao valiji, da sprijeci to unapredjenje koje ga se ne tice. Da se sa Zafranijom susreo u nekom srecnijem casu, kad nije otrovan mrznjom, mozda bi sve bilo isto, ali uljudnije. Ali Šehaga više ne vlada sobom, i sve je teze što je stariji, muci ga misao da iza njega nece ostati ništa, cak ni ime. I eto, sad smo u otvorenom ratu, svejedno je, doduše, da li je otvoreni ili skriveni, ali se valja pricuvati, jer ni oni nisu andjeli, i vratice udarac, samo ako mognu.
– I ti se pricuvaj – rekao je smijuci se – jer si na ovoj strani.
– Jesu li zato poslali Avdagu da me ispituje?
– Avdaga je od njih najgluplji i najpošteniji. Cestit je kao divlji vepar, napada ne misleci zlo. Mozda su ga i poslali. Traze dokaze, bez sigurnih dokaza ne smiju na Šehagu. A gdje ce ih naci?
– Hoce li Skakavci reci?
– Ako su oni umiješani, nece ništa reci. Nemaš razloga za strah.
– Nemam ni razloga ni straha.
– Hvala bogu. Strah je najgora izdajica.
Cudan je covjek Osman, mirno govori o svemu, sve vidi ali se ne plaši, cak kao da uziva u ovoj guzvi. Izaziva poštovanje svojom smišljenošcu i hladnocom. Kao da je oklopljen Šehaginom moci, svojim nebojanjem, nadmocnim preziranjem ljudi, drskim lukavstvom, bezobzirnošcu, spremnošcu da ucini ali da cuti, jer ga zanima djelo a ne glas o njemu. Vjeran je Šehagi, izgleda, zato što poštuje njegovu snagu, zato što mu je potrebna njegova zaštita, zato što radi šta hoce. A mozda su po necemu slicni, godinama su zajedno, ništa ne kriju jedan od drugoga, niti mogu sakriti, toliko se poznaju, jednako su nemilosrdni, jednako opasni, jednako daleki od ljudi, mada svaki na svoj nacin, Šehaga s vrelom mrznjom, Osman s hladnim prezrenjem.
Rastavši se s Osmanom, i razmišljajuci o njemu, kasno sam primijetio serdar Avdagu, i nisam rnogao promijeniti pravac. Našao je valjda slucajno, ili je cekao nekog drugog, a mozda je znao gdje sam bio, ali ma zbog cega da ga je djavo doveo baš ovamo, nismo se mogli mimoci bez rijeci. Neprijateljstvo obavezuje kao i prijateljstvo. Gledao je u mene kao covjek s kojim me veze tajna, ili kao dobar poznanik koji ocekuje da stanem i pocnem razgovor, svejedno o cemu. Mozda je po mome drzanju ili po kiselom licu vidio da nisam baš srecan što smo se sreli, i da bih mogao proci ako me ne zaustavi.
Upitao je mrtvo, kao da ga se ne tice:
– Gdje si to bio?
– Šetam.
– Bio si s Osmanom Vukom.
– Zašto pitaš kad znaš?
– Jesi li mu rekao o cemu smo razgovarali?
– Rekao sam.
– I šta kaze? Sigurno se smijao. On se uvijek smije.
– Smije se i cudi šta to traziš od mene.
– Onda zna od koga treba da trazim.
– Pitao sam ga: šta to serdar Avdaga hoce? Ne zna.
– I šta ste još govorili?
– O Šehagi. Opet je otišao od kuce.
– Šta se tebe tice Šehaga?
Strpljiv je i uporan, kao pas barak, koji ne pušta ono što uhvati zubima, pa makar mu celjust razbili. Zar ce ovako škljocati oko moga grla dok jedan od nas ne klone? Kruzi oko mene, kao zvijer, nesigurna u svoj skok, ali cim bi osjetio da nece promašiti, slomio bi mi kicmu.
Zna da smo ja i Mahmut najslabije tacke u lancu, i tu grize. Nece nas pustiti.
Led mi se uhvatio oko srca, zbog te lijepe buducnosti, a mozak se pretvorio u teretnu pihtiju, bez ijedne misli, ma kakve, ma o cemu. Potrajalo je to samo trenutak, dug i mucan, gotovo sam zaboravio disati zbog nespokojstva i uzasa, u mislima sam se poceo osvrtati oko sebe, slijepo i prestravljeno, spreman na bijeg, kud bilo, samo da se spasem od ovog casa i od ove strepnje.
Ali kako je naišla praznina u mozgu, kako sam osjetio strah u srcu, nenadno i bezrazlozno, tako se u meni javila srdzba, kao navala krvi nakon naglog zastoja, kao stid zbog ponizavajuceg straha. A kad je srdzba izbila, bio sam svjestan da mi nije korisna, ali suviše vreo da bih je zaustavio. Naljutio sam se i na sebe, zbog malodušnosti. Šta on moze znati o meni? Ako zaista nešto zna, zašto ne trazi, na pravom mjestu? Glodje konop gdje je najtanji, lomi mene nezašticenog.
Našavši tako oslonac ljutini i uvrijedjenosti, ucinio sam je sigurnom i iskrenom.
– Pitaš, šta me se tice Šehaga – zarezao sam pakosno, sa zeljom da unizim i sebe i njega. – Znaš li koliko sam vremena bez posla? Obigravam oko Šehage, gledam mu pokorno u oko, govorim ljubazne rijeci, samo da mi nadje kakvo mjesto, kakvo bilo, samo da ne jedem sebi utrobu što su me svi odbacili kao pseto! Eto zašto me se tice Šehaga! Cudo je što nisam otišao u hajduke, Beciru Toski. Šta hoceš od mene? Lako se titrati sa sirotinjom, Avdaga!
– Zašto se ljutiš? – upitao je mirno. – Šta sam ti rekao?
– Zato se i ljutim. Obilaziš oko mene, nešto pipkaš, nešto traziš. Što, brate, ne kazeš otvoreno, to i to. Reci cu sve što znam.
– O cemu si razgovarao sa starim Omerom Skakavcem?
– Htio sam da kupim duhan, rekao sam ti. Ako ne vjeruješ meni, zašto njega ne pitaš?
– Pitao sam. – On kaze isto.
– Eto vidiš! Šta onda hoceš?
– To i jest sumnjivo, što govorite isto. Eto ti sad! Nasmijao sam se od muke:
– Oprosti, Avdaga, što ti ovo kazem, stariji si od mene, ali, brate, baš si cudan! Ono što je svakome dokaz, tebi je razlog za sumnju.
– Meni je sve razlog za sumnju. I što se toliko ljutiš – dodao je razlozno. – Ko nema ništa na duši, odgovara mirno, a ko je kriv, on se ljuti, zato što je uznemiren.
– Ali, za što sam kriv?
Nije zurio s odgovorom, cutao je i gledao me onim svojim teškim pogledom, sazaljivo, uvrijedjeno, tuzno, ni sam ne znam kako, kao da sve vidi u meni, i krivo mu je, i zao, što necu da priznam. E pa, i necu, mislio sam. Izdrzacu, stisnucu zube, sacekacu da prodješ mimo mene kao svaka nepogoda.
Ali ako ne prodje?
Kad me se nagledao, kao da me je zeljan, poceo je opet da glodje.
– Kazeš, lako se titrati sa sirotinjom. A s kim se to nije lako titrati?
– Ja znam svoju muku, drugi me se ne ticu.
– Imaju li ti drugi ime?
– Avdaga, ponovo ti kazem: ne znam šta hoceš. A to što govoriš, lici mi na bajanje. Kao da me zeliš ucarati.
Još jednom me pocastio svojim umilnim pogledom, ptice bi se pred njim ukocile i obamrle, kao pred zmijom, i polako pošao niz sokak.
Srecom, jer mi je vec bilo mucno, kao da me uhvatio za grlo, pa mi je nestalo vazduha.
Sjetio sam se price, nena mi je pricala, davno, o karandjolozu, crnom demonu, koji o Bozicu sacekuje ljude na mracim raskršcima, i popne im se na ledja, smrdljiv i tezak. Covjek ga nosi i posrce pod tezinom, zagušen smradom, obamro od straha, a karandjoloz ga pita: jesam li tezak? Covjek stenje i kaze ono što misli: tezak si. Karandjoloz postane još tezi. Ujutro nadju covjeka mrtva. Ali ko odgovori: nisi tezak, spašce se, jer karandjoloza odmah nestane, i covjek je slobodan. Zbog te rijeci hrabrosti, zbog rijeci prkosa. Docnije sam mislio da je to prica o zivotu: ako se tuzimo kako nam je teško, klonucemo; ako kazemo zivotu: izdrzacu, neceš me slomiti, muka postaje lakša.
Mene je na nekom zivotnom raskršcu presreo karandjoloz Avdaga, i popeo mi se na ledja. Dah mi se krati od njegove tezine, kao da planinu nosim na sebi. Necu reci da mi je teško, ali nisam rekao ni da mi je lako. Još cemo se nositi, i necu ga se osloboditi sve dok ne osjetim slobodu u sebi. Još je ne osjecam, koci me strah.
Cak i kad zaboravim razlog, strah je u meni, i nemir. – Šta je to? – pitam se. – Zašto? – pitam se. I onda iz tame ispliva Avdagina slika, kao objašnjenje.
A kako je Mahmutu? Ako ne zna ništa, izludjece zbog Avdagine sumnje. Ako zna, kako ce izdrzati da ne kaze? Priznace, da bi skratio mucenje, skocice u ponor, da ne bi poludio. A mozda je zaista nevin u svemu ovome. Zar bi se Osman drzao onako mirno da Mahmut išta zna? Mahmut je prodrta vreca, i sve bi iz njega ispalo zacas, a Osman odmahuje rukom. Onda ga serdar Avdaga przi na vatri ni kriva ni duzna. Otici cu do njega, sigurno je usamljen i nesrecan, a ja sam se ponio kao derište. Pa cak i da je sve krio od mene, nije trebalo da ga ostavljam samog kad mu je najteze.
Ali magaza je zakljucana, nekud je otišao, bjezeci od svog straha i od Avdage, ostavivši nenahranjene macke da ganjaju neuništivu vojsku miševa. Kratko mu je trajala trgovacka radost.
Njegov komšija, bakalin, obavijestio me da je Mahmut u Zajkinoj mejhani, nešto ga boli stomak, pa je otišao da popije rakiju travaricu.
Zaista sam ga našao u Zajkinoj mejhani, sjedio je u jednom uglu, sam, podnimljen na mršavu ruku, stanjen, porušen, prava slika nesrece.
Kad sam stao pred njega, podigao je pogled, i lice mu se odjednom ozarilo.
– Oh, hvala bogu! – rekao je olakšano.
I ustao, uhvatio me za ruku, kao da bih mogao pobjeci, ponudio da sjednem s njim, i neprestano me gledao, dodirivao mi rame, lakat, peš rukava, da bolje osjeti moju blizinu.
– Trazio sam te. Bio sam i kod kuce.
Glas mu je tih i nemocan, kao da je prelezao tešku bolest.
– Kad te covjek vidi tako ojadjena, zakleo bi se da ti je nešto teško na duši.
– Teško i preteško. Cini mi se da cu precrknuti.
– Rekoše mi da te boli stomak, i da si otišao na travaricu, tako sam te i našao.
Porucio je dvije caše rakije, za sebe i za mene, i popio obadvije.
– Neka si došao, zbog tebe sam i ostavio poruku, znao sam da ceš me potraziti. A stomak me zaista boli. Onaj mi je opet dolazio.
– Zato te boli stomak?
– Zato!
Onaj, to je Avdaga. Ni ime mu ne valja pomenuti, kao necastivom.
– I meni je dolazio.
– Kako ono prvi put dodje u magazu, dobih proliv kao da sam se tatule najeo. Pa malo primirim kahvom i nanom, al kako na njega pomislim, samo mi nešto uzburlja u crijevima, a iz mene ko cesma.
– Od straha.
– Jest, od straha. I kazem sebi, e necu da mislim na njega! Pocnem misliti o poslovima, o nevoljama koje su me pratile, o drugim ljudima. Al koga god zamislim, a ono njegove oci, njegovo lice, njegov glas. A u stomaku opet kljuc. I samo mi ova travarica pomaze.
– Zato što zaboraviš.
– Zaboravim i ne zaboravim, ali mi lakše. Sjedim ovdje, pravo da ti kazem, pobjegao sam od njega iz magaze, i mislim: pa dobro, šta sam ja to bogu skrivio da me ovako muci? Kriv sam za one bakrenjace, i mozda za još poneku sitnicu, al šta se to boga tice? I nije valjda bog toliko sitan da me kinji iz pasjaluka. Nego, takva mi sudbina, grebena. Al što, opet, da samo moja bude grebena? Nije pravo. Nikome zlo nisam ucinio, pa što onda? Godinama sam u snu snio ovo što mi je sad slucajno palo šaka, i nisam se ni na miris u magazi navikao, a ono nevolja. Eto, ti reci, zašto?
Glas mu je placljiv, tuga teška. Svašta je dozivljavao, i ,sam sam svjedok, ali ni pola ovog jada nije bilo u njemu. Zivio je neozbiljno, spreman na varku, ispunjen nadanjem, a sad mu je sve crno pred ocuma. Sreca mu je iznenada pala pred noge, samo zato da bi vidio kako nije ni on za nju ni ona za njega.
– Šta hoce Avdaga od tebe? – upitao sam, da vidim šta ce reci.
– Da znam šta hoce, lakše bi mi bilo. Ovako me udavi baš zato što ne znam.
– Jesi li ucinio štogod, šta bilo, što bi on zelio da zna?
– Mislim neprestano, glava mi puce od razmišljanja. Dzaba, ništa nema. Al vidim, on nešto sumnja. On sumnju ne moze dokazati, zato i ne kaze šta je, ja je ne mogu odbiti, jer ne znam kakva je.
– Šta te se tice! I ostace na sumnji.
– Nece, moj Ahmete, nece, na zalost. Vidim, nešto je krupno, ne bi toliko vremena gubio oko sitnica, a nad nekim se mora štap prelomiti. A nad kim ce nego nada mnom? Ako ne mogu naci pravog, posluzice ko bilo, Moci ce posluziti Mahmut. Mene niko nece uzeti u zaštitu, niko se nece cak ni zacuditi, niko nece ni pozaliti. Posluzicu kao kurban, vidim ja to. Neko je rodjen za srecu, neko za belaj. Ja sam ti kurban.
Iz uskih ocnih otvora pocele su da kaplju suze, strah i rakija su ga sasvim razmekšali.
– Ne luduj! – rekao sam oštro. – Nisi kriv, i ne mogu ti ništa. Kakav kurban, kakav djavo! Ti misliš da Avdaga samo u tebe sumnja. On sumnja u svakoga.
Pomoglo je, izgleda, baš zato što ga nisam zalio.
– Misliš? – upitao je s nadom.
– Ne mislim, vec znam. Ali ako ti budeš ovako pio i cmizdrio, postaceš zaista sumnjiv.
– Misliš?
– Sigurno. Idi u magazu, radi svoj posao. Ako ti opet dodje, upitaj ga lijepo: šta trazis? I navikni se na njega. Ja tako radim. On pita jedno te isto, ti odgovaraj jedno te isto! Dosadice mu kad-tad.
– Misliš?
Vec treci put pita tako, ne protivurjeci, zeli da bude kao što ja kazem, trazi da ga ubjedjujem. Ne voli tugu, a ovaj trenutak slabosti je kratkotrajno sazaljenje nad sobom, i nece u njemu ostati dugo. Vec gleda vedrije, vec izgleda sigurnije, vec govori ludje. Kao da mu pogled u prijateljske oci daje snagu, makar i laznu. Za njega je stvarna, i dobrodošla. Pomislio sam da bi ovaj šašavi covjek uginuo ziveci sam, bez prijatelja, ili bez ljudi za koje misli da su mu prijatelji. Uspravila ga je moja prazna rijec zato što odgovara njegovoj lakomislenosti, i zato što je prijateljska.
– Imaš pravo – rekao je bodro. – Kad mi dodje, upitacu ga: šta to njuškaš? Skim mi se s vrata!
A onda je valjda vidio Avdaginu sliku u mislima, i bodrost mu se sparušila:
– A mozda i necu reci. Ti smiješ, ja ne smijem.
– Pravo da kazem, ne smijem ni ja uvijek. Ali u ljutini covjek ponnisli: e vala, radi šta hoceš, jednom se mre!
Nije mu se svidjela takva hrabrost bez izlaza ni takav ludacki prkos bez smisla.
– Ma to i jest ono, moj Ahmete, što se jednom mre. Da je dvared, trired, pa da i ne pozališ jednu smrt. A ovako, treba biti junak, ili budala, pa se ne bojati. Ne ponosim se suviše što nisam budala, a ne mogu biti junak i da hocu, petlja mi slaba… Eto, samo što se sjetih… Cekaj, sad cu ja…
I odjuri u nuznik.
Nasmijao sam se njegovoj nevolji. Neugodna je, sigurno, ali nekako suviše smiješna. O svome strahu govori kao dijete, sasvim otvoreno i neposredno, bez ikakva dostojanstva. Strah je ruzan kad ga vidimo kod drugog.
Necu tako! Rekao sam, prilicno neiskreno, da bih njega ohrabrio: jednom se mre. Ali sad zaista mislim tako. Nije to hrabrost, vec stid od sebe ponizenog. Strah je najgora izdajica, rekao je Osman. A meni se cini da je strah najveca sramota ovog svijeta, i najvece ponizenje covjekovo. Izmahnut je nad njim, kao bic, uperen u grlo, kao noz. Covjek je opkoljen strahom, kao plamenom, potopljen njime, kao vodom. Plaši ga sudbina, plaši ga sutrašnji dan, plaši ga vladajuci zakon, plaši ga mocniji covjek, i on nije ono što bi htio biti, vec ono što mora da bude. Umiljava se sudbini, moli se sutrašnjem danu, poslušno ponavlja zakon, ponizno se smijesi mrskom mocnom covjeku, pomiren da bude nakazna tvorevina sacinjena od straha i pristajanja.
Ako je ponekad tuzan, to je zato što se sjeca sebe zeljenog, sebe sanjanog, kakav bi mogao biti da nije ovo što jest. I da svijet nije ovakav kakav jest.
Necu tako!
Kazem: ne bojim te se, sudbino! Ne bojim te se, sutrašnji dane! Ne bojim te se, mocni covjece! Ali to kazem u sebi, i kazem strepeci. Upola slobodan, udvojen. Jedan se usamljuje, jer ne moze da pristane, drugi cuti, jer ne zeli da strada.
Onda sam i ja kukavica, kao i Mahmut. Samo na drugi nacin.
Sloboda je u ljudskom cinu, a ne stizem do njega.
Moje snage su slabe, malo šta bih mogao da ucinim. Ne znam ni šta bi trebalo da ucinim, da ne budem ni nekorisna zrtva ni cutljivi nezadovoljnik. Zla je mnogo, a moja ruka kratko doseze.
Zašto onda mislim o tom cinu svoje slobode, kad je neostvarljiv?
Treba li da kazem i da više ne progovorim?
Treba li nešto da ucinim, pa da više nikad ništa ne ucinim?
Treba li da cutim, zadovoljan što sam ziv?
Pa ako bih i pristao na zrtvu, a ne znam za što, kako mogu biti siguran da ne bih naškodio nekome?
Pokrenuo sam se da spasem Ramiza, uništio sam Avdiju.
Treba li onda da ostanem nepokretan, i da ostavim svijet da ide svojim tokom, svakako ništa izmijeniti ne mogu?
Svi razlozi govore da je to najbolje, samo mi jedan ne da mira: razlog savjesti. Ne znam odakle mi, ne znam šta ce mi, smeta mi da zivim, a ne mogu da ga se otresem.
Ostavi me, kazem toj nezvanoj savjesti, šta ceš mi nemocnom! A ona cuci u nekom kutu mene, ponakad pospana, ponekad budna, ali me ne napušta. Smiješna si, kazem, tako nekorisna. Ti si moj suvišak. Ne radujem se što te imam, ne osjecam zadovoljstvo što si se nastanila u meni, ti nisi moja plemenitost vec moje oštecenje. Zašto nisi našla nekog mocnog, snaznog, neustrašivog a poštenog? Ako takvog nema, šta sam ja kriv? Sklonila si se u mene, kao siroce, i cutiš, kao siroce, ništa ne traziš, ninašto me ne nagovaraš, sve ostavljaš mojoj odluci, i dobro je dok te zaboravljam, ali osjetim stid cim te se sjetim. Ne znam zašto, nicim me nisi zaduzila. Ne znam ni šta si, prisustvo koje nema oblika, cutljiva opomena koja se ne poziva na razlog, nevidljivi putokaz prema nevidljivom pravcu: moje srce mora da ga pronadje. Kako da ga pronadje, i kako da ne klone, ako ga i pronadje? Ti si razumna, ne tice te se tudje teško iskustvo, prezireš opasnost, vuceš na opasne staze, i ne smatraš to podvigom vec duznošcu. A kome sam ja to duzan? I zašto baš ja? Pronadji nekog pogodnijeg, sa mnom uzalud gubiš vrijeme.
A ona cuci, cuti, ceka svoj cas. Cas moga oduševljenja, ili moje ludosti. Mogla bi da ga ne doceka, sve je manje izgleda da ce ga docekati.
Kad je Mahmut izašao iz nuznika, prekinuvši moj razgovor sa savješcu, i zatrazio još jednu travaricu, da smiri grceve u stomaku, rece da je tamo, da oprostim, razmišljao o meni, i da je zakljucio da imam pravo. Ne vrijedi se, vala, ni bojati. Nije lako ne bojati se, ali ne vrijedi. Prodje covjeku zivot u strahu, pa kao da nije ni zivio. Šta ce mu onda i zivot? Al opet, ne vrijedi se ni istrcavati, a najbolje bi bilo da razgovaram sa Šehagom, da nam nekako skine Avdagu s vrata.
Odgovorio sam, da je izabrao zgodno mjesto gdje ce razmišljati o meni, i nije uzalud gubio vrijeme, dobro je smislio to sa Šehagom, samo je šteta što Šehage nema, ali cemo sacekati. Ako Avdaga htjedne da saceka. Cast hrabrosti, ali je bolje bez nje. Dobro je ne strepjeti ni pred kim, ako se moze, a još bolje ako se ne mora. Junaštvo traje tren, strah cijelog zivota, i pametnije je brinuti se za cio zivot nego za tren. Najbolje se bojati unaprijed, da se ne bi ubojao unazad.
Pricao sam šta bilo, ne brinuci se o smislu, jer je svejedno, a Mahmut me slušao zadivljeno baš zato što sam govorio nejasno, i smiren pošao u radnju. A onda se sjetio da mi kaze da me trazio Mula Ibrahim. A rekao mi je i da je uhapšena zena kod koje je stanovao Ramiz. Po tome sam vidio da mu je vlasitite muka postala lakša, pa je stigao da pomisli i na mene.
Vijest o nepoznatoj zeni me porazila. I za njenu nesrecu sam ja kriv!
Sad sam imao dva razloga da odem do Mula Ibrahima, jedan, što me trazio, drugi, što bih i ja njega potrazio.
Htio sam da ga upitam, mozemo li štogod uciniti za zatvorenu zenu. Nisam ni znao da postoji, a uvalio sam je u nevolju. Mozda bi je zatvorili i da Ramiz nije pobjegao, ali je ta pretpostavka suviše nesigurna da bi me oslobodila osjecanja krivice. Nije pretjerano velika ni teška: kao da se na brdu odronio kamen pod mojom nogom, i udario nekog u podnozju. Nisam svjesno ni posredno kriv, nisam ni znao ni vidio udarenog, ali sam pokrenuo kamen. I evo, pokušavam da pomognem. A docnije cu misliti o cudnom poretku u svijetu u kojem cesto, cineci dobro, uciniš i zlo. A vrijedi li dobro ako ne moze proci bez zla?
Ne mislim na cilj vec na covjeka, zato mi je svaki korak nesiguran.
Znam, Mula Ibrahim ce odbiti i razgovor o zeni, ali ja cu biti uporan. Makar i zato da se uvjerim, ponovo, kako ni pošteni ljudi nemaju mnogo volje da pomognu drugome. Ponekad je korisno znati da ima i gorih od nas. Moja savjest ce odbiti to opravdanje, kao necasno, upozorice me da svako odgovara sam pred sobom, ali bi mogla biti kakva-takva utjeha, makar i trenutna.
Mula Ibrahima sam zatekao u radnji, i rekao mu da sam došao zbog zene. Rekao sam to šapatom, kako drugi ne bi culi da molim za nju, a zelio sam da kazem glasno, zbog njega, da i drugi cuju kako odbija da pomogne.
Odbio je i pomoc i razgovor, cutke, odricno mašuci glavom, odmahujuci rukom.
Nisam se obradovao što sam pogodio. Zar joj zaista niko nece pomoci?
Rekao sam da je grehota, niko se za nju nece zauzeti, moja rijec nigdje ne vrijedi, a on bi mogao nešto uciniti, zna kadiju, zna Zafraniju, zna sve ljude na sudu i policiji, neka je puste, zar je ona pitala Ramiza šta misli i šta radi kad mu je dala sobu, dosta joj je njenih muka, muz joj lezi bolestan, komšiluk ga obilazi radi sevapa, ali ljudska milost je kratkotrajna, neizdrzljiva, i jadnik ce ostati sam i bespomocan, a i ona je bolesna, šta hoce od nje?
Mula Ibrahim je samo odmahivao glavom i rukom, a ja sam navaljivao kao osa, sve upornije što sam bio sigurniji da nece ništa uciniti. Znao sam unaprijed, mada bih volio da sam se prevario.
A uzalud sam ga mucio. Ništa ne smije, od straha. Sigurno bi rado pomogao nesrecnoj zeni, dobar je covjek, ali se boji da ne izazove neciju sumnju. Ko se to još zauzima za zatvorene ljude? I moliti za njih je opasno. Je li to nepovjerenje u sud? Neslaganje s mjerama koje on preduzima? Ili se iza toga krije neka veza s optuzenom? A mogli bi pomisliti i da je poznavao Ramiza. E, tu bi vec svaka plemenitost uplašeno uzmaknula. Zeni ne bi pomogao, sebi bi mnogo odmogao.
Napokon je rekao, da ce je sigurno pustiti ako nije kriva, a ako je kriva, uzalud je govoriti. To je opravdanje, staro koliko i svijet, da se ne umiješa, iako zna da je nestinito. Laz je da puštaju svakoga ko nije kriv, i on to dobro zna, ali pominje nacelo nepostojece pravde, da bi mirne savjesti mogao ostati po strani. A pred onim što se moze desiti, svakako je nemocan.
Tako smo i on i ja rekli što smo htjeli, što smo mogli, što smo smjeli, i sve je ostalo kako je i bilo. Malo smo se poigrali sa savješcu, mada mi je zao zene, a onda je Mula Ibrahim rekao da me trazio radi posla. Rodjaci ubijenog imama iz Zupce podizu nišan na pokojnikovom grobu, i traze ko ce im sastaviti nadgrobni natpis, a oni ce urezati u kamen. Pa se on sjetio mene, sigurno cu to dobro uraditi, a nije ni badava, za smrt seljaci dobro placaju, kao i za tuzbe.
Zahvalio sam mu, misleci kako smo, umjesto zadušnih stvari koje se ne mogu riješiti, zacas svršili korisne poslove od kojih se zivi. U tome se ljudi još jedino mogu sporazumjeti.
Kad sam rekao Tijani da cu sutra u Zupcu, slegla je ramenima i nasmijala se:
– Nisam znala da ce mi muz sastavljati natpise na nišanima.
– Nudili su mi da budem, muftija, pa sam odbio.
– Dobro si ucinio. Kakva bih ja bila muftinica!
Rano sutradan pošao sam u Zupcu. Koracao sam polako, opijen blistavim snijegom pod suncem, i vidikom što se otvarao na visinama, zaboravljajuci na umor nogu nenaviknutih na dugo hodanje, oslobodjen jucerašnjih briga u tišini širokog prostora i mocnih brda. Tijesno nam je, guramo se u zagušljivim gradovima, mrzimo se, smetamo jedni drugima, a ovdje miruje nekadašnji svijet, cist i netaknut, prastari zakon zaboravljene ljepote i nadmocnog mira uvlaci se u kolanje krvi. Odavde, sve izgleda sitno i nevazno dole u nizini, u donjem svijetu. Juce sam išao drugom nesrecniku, da bih se oslobodio misli o zatvorenoj zeni, a vratio sam se gorak, nisam uspio da prevarim sam sebe. Danas sam je gotovo sasvim zaboravio. Pa ako i nisam zaboravio, sve mi izgleda lakše.
U Zupci su me primili srdacno, Mula Ibrahim ih je obavijestio da cu doci. Brat imamov me nahranio, napojio, htio da mi pokaze gdje cu spavati, i veoma se zacudio kad sam rekao da necu prenociti i da cu posao odmah završiti. Bio je malo i razocaran, jer nije volio brzinu ni u cemu, a pogotovu u onome što se radi za vjecnost. Umirio sam ga rekavši da sam kod kuce sve smislio, da sam se posavjetovao s Mula Ibrahimom i drugim ucenim ljudima, i tako u glavi nosim nekoliko natpisa, pa cemo izabrati najbolji.
Htio sam da mu cijela stvar izgleda ozbiljnija, ako bi mu se ucinilo da sam premlad i nedovoljno ozbiljan za taj posao. Gotovog natpisa nisam imao, ni jednog jedinog, u glavi mi je bilo bezbroj rijeci, svakakvih, ali ne znam koje bi mrtvom imamu pristajale. Zapravo, pokojniku je svejedno, pristace na sve što napišem, ali treba zadovoljiti njegove rodjake, njihovu sujetu, mozda i bol, a to nije lako. Najmanje cu pogriješiti ako o pokojniku kazem sve najljepše, ali ne znam šta rodbina misli da je najljepše i šta zeli da ostane zapisano.
Upitao sam, da ne bih odlucivao sam. Ali mi je imamov brat, tvrd seljak, cija je rijec spora a misao skrivena, prilicno otezao posao.
– Je li volio ljude? – poceo sam od najsigurnijeg.
Zbunio me odgovorom koji nisam ocekivao:
– Neke volio, neke mrzio. Ko i svako.
– Da li je znao šta ga ceka kad se suprotstavio carskoj naredbi?
– Ma jok! Da je znao, ne bi se miješao. Ko je mogao pomisliti da i za to ide glava! Ma jok, kako znao! Dogovorili smo se, ako pritisnu, dacemo.
– Ali je sigurno bio hrabar covjek.
– Pa i nije. Svega se plašio.
– Zašto je onda bio protiv ratne pomoci?
– Kako zašto? Svako je protiv ratne pomoci, mi rat ne zelimo, a nema se odakle ni dati. On je samo rekao što svi misle.
– Onda je bio dobar covjek.
– Lako je biti dobar covjek. Teško je ostati ziv.
– Je li mrzio vlast?
– Boze sacuvaj! Zašto bi mrzio vlast?
– A ti?
– Šta ja?
– Mrziš li vlast? Ubila ti je brata.
– Odvalila se stijena i ubila covjeka. Mrziš li stijenu?
– To su ljudi, nije stijena.
– Nisu ljudi, vec vlast.
– Hocemo li napisati da nišan podize brat, ili porodica?
– Zašto bi to pisao? A ko bi drugi podigao?
– Šta cu onda napisati?
– E, to ne znam.
Zbunjen, bez ikakvog pravca, bez sigurnosti koju sam osjecao ranije, pisao sam i precrtavao, dok nije, osim godine rodjenja i smrti, ostala jedna jedina recenica:
»Bio je dobar covjek, umro je nevin.«
Ni to mu se nije svidjalo. Imam je bio dobar covjek, to je tacno, ali zašto treba reci da je umro nevin? Svako umire nevin, pod krivicom je samo dok zivi.
Pa smo se jedva slozili da ostane ovako:
»Bio je dobar covjek, umro je bez krivice. Neka mu Alah da vjecno blazenstvo.«
Za ovo posljednje nismo znali ni šta znaci ni cemu sluzi, ali je zvucalo svecano i lijepo, i njemu se dopalo.
Zahvalio mi je, platio pošteno, i spremio sam se da podjem kuci. Ali on je htio nešto da mi kaze, primijetio sam to i ranije, ali bi uvijek odustao, pa sam mislio da nece ni reci. Ovi ljudi mnogo više precute nego što kazu. Rekao je, ipak:
– Poznaješ li Halila Kovacevica?
– Ne znam da sam ikad cuo to ime.
– Njegov brat sluzi kod Šehage Soce. Cuva mu kucu.
– Vidio sam ga, cini mi se. Visok, koštunjav covjek.
– Halil je molio da svratiš do njega. Blizu je, treca kuca od moje.
– Zašto da svratim?
– Neki covjek je pitao za tebe.
– Koji covjek?
– Ne znam.
Pomislio sam da se izgubljeni Šehaga sakrio u ovom brdskom selu, i seljaci zele da ga povedem, da ga se riješe. Šest dana je prošlo kako je pobjegao od kuce.
Halila Kovacevica sam odmah poznao, licio je na Šehaginog momka, kao da su iz jednog jajeta rodjeni.
– Ja sam Ahmet Šabo. Zašto si me zvao?
– Nisam te zvao, govorili smo o tebi. Htio sam da te vidim.
– Sigurno imaš neki razlog kad si htio da me vidiš
Pogledao je u mene, pogledao u kucu, ucinilo mi se da oklijeva, a nešto se bio odlucio pa odustao, još uvijek nesiguran.
– Neki narocit razlog nemam – rekao je smiješeci se oporo, nenaviknuto. – Nego onako.
– Imamov brat mi rece da je neki covjek pitao za mene.
– Koji covjek?
– Odakle bih ja znao!
– A, jest, pitao je, onako usput.
– Šta je htio?
– Šta je htio? Ne znam šta je htio.
Odustao je, izgleda. Nece reci.
– Dobro – kazem mu. – Eto, vidjeli smo se, nagledali, narazgovarali. A sad idem, da zaranije stignem do grada.
– Jest, zimski je dan, rano se smrkava. Pošao sam putem, niz brdo.
– Da te malo ispratim? – upitao je.
I krenuo za mnom.
– Nešto si htio da mi kazeš, pa si odustao – rekao sam otvoreno.
Halil se nasmijao.
– Pa jest, htio sam, al mi se ucinilo da nije vazno.
– Mozda je i vazno.
– Nije.
– Ko je pitao za mene? Da nije Šehaga?
– Koji Šehaga? Odakle Šehaga?
– Nego ko je?
– Ko je? Pa, ne znam. Ne znam ni ko je ni šta je, navratio slucajno, danas, i valjda te vidio. Pa kaze: je li ono Ahmet Šabo?
– Mlad, crnomanjast, mršav?
– Tako nekako.
– Da nije Ramiz?
– Ne znam. Mozda je i Ramiz.
– Je li taj rekao da me dovedeš njemu?
– Ko? Taj mladic? Nije rekao da te dovedem, otišao je odmah nekud dalje.
– Kuda je otišao?
– Bogami, nisam gledao.
– Pa, dobro, ako ga vidiš, pozdravi ga.
– Ne vjerujem da cu ga vidjeti.
– Znaš, Halile, drugi put razmisli šta ceš reci prije nego što covjeka zovneš. A sad cu sam, a ti se vrati.
– A dole, u gradu, kako je? Mislim, onako.
– Onako, cunjaju, ispituju, traze Ramiza, eto kako je.
– A zašto ga traze?
– Ne znam zašto ga traze, ali bi bilo dobro da ga ne nadju.
Ustao je na brezuljku, osvijetljen suncem izvana, taman iznutra, a ja sam pozurio prema gradu uvijenom u sivu izmaglicu.
Izmucio me ovaj nesrecnik, zeleci da mi kaze a zeleci i da sakrije. A onda je htio da dozna od mene šta je bilo, da dozna a da sebe ne izda. Sigurno se Ramiz skriva u njegovoj kuci, vidio me kad sam ušao u selo, mozda je i znao da cu doci, i rekao mu da me dovede. Mozda je odbijao, pa pristao, cekao me pred kucom, razmišljajuci, i kad je sve izracunao, predomislio se, govorio izokola, dopustio da prepoznam Ramiza, ali se od svega ogradio i sve sveo na slucajan susret: odnekle je došao, nešto pitao, nekud otišao. Ramiz je sigurno zelio da se vidi sa mnom, Halil je zakljucio da je bolje ovako. Bolje je i sigurnije i za njega i za Ramiza. Obecao je Ramizu da ce me dovesti, stajao sam pred kucom, da nas Ramiz mozda vidi, i sad ce mu ispricati kakvu bilo laz, da sam zurio u grad, da sam se uplašio, da nisam htio da dodjem, i bice zadovoljan svojom ujdurmom. Ima pravo. Sakrio je Ramiza u svojoj kuci, zbog Šehage, zbog svoga brata, mozda i zbog novca koji je dobio, i dosta mu je straha što je odbjegli buntovnik u njegovoj kuci. Samo bi još trebalo da pocne pricati o njemu svakome ko nadje!
Ostacu kriv pred Ramizom, bice mu zao na mene.
A onda sam se sjetio Mula Ibrahima. Zašto me poslao u Zupcu? Da li i on zna gdje je Raaniz, pa me okrenuo u tom pravcu, ništa ne govoreci? Ili mu je sam Ramiz po nekome porucio da dodjem, bogzna zašto? Uzalud bih ga pitao, Mula Ibrahim bi odmahivao glavom i rukama, odricao bi, cudeci se kako mogu i da pitam, on ništa ne zna, niti zeli da zna.
Oprezni Halil je pokidao sve konce, i po jedan dio tajne ostao je u mnogim ljudima.
Da li sam zelio da vidim Ramiza? Ne znam, mozda bih se opteretio novom opasnošcu i novom strepnjom da kogod ne docuje za taj susret. Vidio sam to i ranije, jedan korak a bezbroj posljedica.
A ipak mi je bilo zao što se nismo vidjeli. Imao bih da mu postavim mnogo pitanja o ljudima i o zivotu. Znam šta bi mi odgovorio, ali bih mozda i povjerovao njegovoj dobroj volji i cvrstoj nadi. Potrebno mi je da povjerujem. Volio bih da zivim s laznom nadom nego sa sigurnim beznadjem.
A u gradu me Mahmut docekao s ruznom viješcu. Bio je u kuci zatvorene zene, da obidje bolesnog muza, i da mu odnese nešto hrane. I našao na zalost: zena je umrla, u zatvoru. Ko zna od cega, od straha, od bolesti, od mucenja.
Ruzna vijest, besmislena smrt.
Nisam se sjetio da se upitam, odakle Mahmutu toliko hrabrosti da ode u prokazenu kucu. I zar je tolika njegova potreba da pomaze jadnijima od sebe?

Komentari su isključeni.

%d bloggers like this: