Kad se vratim (Pobune)

Nini sine, ninala te nana, kolijevka ti na moru kovana, kovale je do tri kujundzije… bijela vila tebi baba bila, ne bila ja Pilavicka Mejra kad i tebe ne bih odnjihala, da bog da ti meni bio ja l’ janjarski kadija, ja l’ zvornicki mutevelija, ja l’ makar prvi muhtar u jafti vacetinskoj! Ali gdje me gurnuše bratici moji Pilavije, da od boga nadju, gdje me udadoše, ostao im pust miraz što ga od mene izmakoše!

Nini sine, ninala te nana, samo da ne budeš na oca pjanu i temeruta, šake mu otpale da bog da što svoju zenu bije kad mu kriva nije, da ne budeš ni na tri brata svoja koji se po najmu odhraniše, a materi ni u godini šamiju, ni na Bajram makar fildzan kahve i lokum šecera ne donesoše! U što mi mladost prodje dojeci ih! Hajd’ što Avdu dzandari odvedoše, ubo je Kekeza! Hajd’ što Salku za ono june terete, butove je s društvom u šumi pozderao! Ali, što mi Muju u tamnici drze za dvije begove kokoši, dvije se morje begu za vrat popele, pa ne sišle do sudnjeg dana! Nini, sine, ninala te mejka, kad li ceš se i ti, sine, od matere otkinuti, i ko li ce tebe nakratko vezati, nakratko mu duša disala! I šta cu i kud cu ja onda samohrana, bez vas cetvorice, cetiri svoja rebra, cetiri ocinja vida materina?!
I ko li me prokle da vas radjam kad vam od poputnine u svijet ne mogu ništa dati osim kletve i blagoslova i crna bajraka sirotinjskog,
sine,
ninala te nana,
ninala te i othranila te,
bijela vila tebi baba bila,
de zaspi, majka mora sutra poraniti, u hadzije je sutra moba, dva seksera za hljeb meni i tebi, a cetiri cu za rakiju! Više hadzija ne da. A dan je dug i vreo i do mraka majka ti po tri puta pada u nesvijest po strnjiku.
Nini sine…

Selam ti šaljem, majko, po Salkici Ibrišimovu, i dvije zlatne petice da kupiš sebi brašna, zejtina, frtalj kahve i pola oke šecera, da sutra uoci Bajrama halvu ispeceš, ti i ja da se pogostimo kako nikad nismo. Sebi sam ostavio nešto para, ako mognem uzput kozu da kupim, koza meni ne treba, ali kazu da je kozja varenika mehlem hrana za grudobolne, a ti mi, majko, kašlješ i kopniš, a znam da ima lijeka na mjesecu, skinuo bih ga ili silom ili silnom zeljom, kunem ti se, samo da si mi ti ziva i zdrava.
Obišli smo dosad sva sela, od Dzemata do Viogora, gospoda nešto mjere, povazdan konop povlace, i kroz durbine u zabodene štapove nišane, pa pišu, pišu, svaku ce travku i biljku u knjige upisati, hoce Švabo da zna gdje mu je šta u drzavi. Oni mjere i pišu, ja za njima torbe i nekakve goleme tronošce nosam, cizme im uvece cistim, cador razapinjem, pnekad janje zakolju, ja im ogulim i na raznju ispecem, i nije mi djavo s gospodom. Ostane meni uvijek ili komad somuna ili nedoglodana kost, ili koja kašika gospodske corbe, a kad toga nema, ja sebi skuham dva-tri krompira, nacupam dvije-tri glavice luka iz cije lijehe, najedem se, pa se slatko napijem vode s izvora. Gospoda su me zavoljela. Jedan mi je dao svoju košulju, doduše iznošenu, ali meni je taman, mogu je na Bajram obuci.drugi mi je dao kaiš, jer nemam konopa da se potpasujem.
O meni se ne brini. Ja sam dobio dozvolu da sutra oko podne trknem kuci i tebi, dva bajramska dana s tobom da provedem, pa c opet s gospodom po poljima i šumama njihove stvari da prtim. Jedan od njih je od Like i zbori naški. Smije se kad mi kazem od kakve ja loze po materi vcem podrijetlo, ne vjeruje da smo mi nekada uz vezirsko koljeno sjedili, kaze, vi Bošnjaci izmišljate ugledne pretke jer vam je teško raditi, a u ovoj carevini, veli, mora se raditi, a ne vidi, anam on, koliko ja radim, a koliko oni sjede. Šta mogu, moje je da šutim i slušam. Još mi svjetuje gospodin da ne ostanem samo na onome da hrszi i pijandure plate što sam dzaba odlezao u tamnici onoliko vremena za dvije begove kokoši. Ako su uhvatili krivca, kaze gospodin, svejedno je što je begovski sin, ima on da ide na robiju, a ne tako – eto ti, Mujo, dvije petokrune i – cuti! I nikom ništa!
Da nije tvoje kletve ja bih njima sjekirom glave poodrezivao, bih – neba i zemlje mi, nije šala – ni kriv ni duzan da sramotu nosam i motku dzandarsku da pamtim.

Ko ce tebe, curoooo, ljubiti, ljubiti?
Kad ja koram cara sluziti, sluziti.
Hopkalo cupni malo, merhaba, merhaba,
Kad se cure ljube?
U sabah, pred sabah…
Ko ce tebe, majko, hraniti, hraniti?
Kad ja moram cara braniti, braniti…
Hopkalo, cupni malo, merhaba…
Zapjevasmo, majko, kad podjosmo, ali nam ne dadoše da se ispjevamo, nego nas potrpaše u vagune, a vrata zamandališe. Jedan cksfirer nam odrza govor po naški da mi idemo sluziti našeg milog cara Franju, da je to cast i sveta duznost hrabrih Bošnjaka i rece nam na kraju, ako koji slucano promoli nos iz vaguna, mašingevera ce ga ošinuti po ocima.
Ima nas odsvakud i svakakvih. Ja se drzim naših, šta ja znam, moze koji dušman štogod zlo da pomisli pa je bolje više bajuneta nego jedna. Starješine su nam stroge, ali ja sam naucio slušati, pa nekako duram. Nekog Ševku su, otud od Kladnja, neki dan pred svima puškama umlatili, zbo bajunetom frajtera što mu je opsovao mater. Mislio Kladnjak da je na tefericu kod pecine, pa za noz. I meni nekad dodje crveno pred oci, ali se nema kud. Je li nam koza ziva i zdrava. Svrne li ti kad Rabija Omerova da upita za me?
Draga majko, ganjaju nas opasno da naucimo pucati i bosti se. Kada bi se samo na ovome svršilo! Ali mi nešto stalno igra lijeva obrva, da bog na dobro okrene… Šta bih i kud bih da kakvoj fertutmi ostanem bogalj?!

Oj kobilo kobilice srne dlake tanke nozdrve kazi njiskom kazi kopitom oklen bije hladna voda ponornica oklen bije kuda hodi kom debelom moru brodi neka kaze meni posestrimi gdje s sva cetvorica brace Dermica od Mejre Pilavicke iz sela Pustoša kadiluka tuzlanskog?

A da znade, mila moja majko, šta se od tvg sina Muje cini, šta se cini po ovoj nemiloj zemlji Galiciji a ja sam ti u firte batalijunu cvajte kumpanija a regimenta mi je beha draj, velim da znaš, zišla bi na Vehbijinu pecinu i strmoglavila se u zelenu Drinu od cemera što si ovakvog nesrecnika rodila. Pohvali nas skoro oberlajtanat Šumaher naš kompanifirer veli Bošnjaci junaci vi ste sablja dimiskija našeg presvijetlog oca cara i kralja Franje Josipa prvog pa onda naredi da nam se podijele po dva komisa i po dvije porcije pirinca sa mesom i puna feldflaša ruma i veli veceras cete Bošnjaci još jedno junaštvo pociniti a ja cu sutra s Bozijom pomocu za majora prišiti da ste mi svi zivi i zdravi. A ti ce, veli, Mujo regimentsfane a to ce reci bajrak da poneseš i to po dzvoli njegovog velicanstva od danas pa dok si ziv.
Te t o masnim oranicama ove tudje zemlje Galicije vrišteci i alacuci nasrnusmo na zice štelunge u dzehenem mila moja majcice ko je koga klao toj ludoj pomrcini nije se znalo samo nas se ujutru osam zivih vratilo od citave kumpanije. A oberlajtnant nas napsova i popljuva veli posranci i psine s vama oficir ne moze ni usmenu pohvalu zaraditi kamoli da recemo jednu šternu više i otjera nas osam šturmbatalijun po kazni. Pa ce, draga moja majko, ako bog da sutra oko sabaha kad se mokre i tuzne magle jutarnje pocnu mrtvacki vuci po raskaljanoj zemlji Galiciji poci naš šturmbatalijun forverc a u njemu i tvoj sin Mujo ali bez bajraka. Halali, majko, ako sam ti kad šta nazao ucinio jer kako pricaju neki dan je na livadama preko kojih mi ujutru forikujemo što ranjeno što izginulo oko sedam stotina Bošnjaka a ni u pola puta nisu bili. Bezbeli cemo i mi istom vatrom biti docekani.
Plaho se brinem da l’ ti pština redovno fasung daje ili onaj krmak Zulfaga opet puni svoj hambar sirotinjskim zitom. Kad ga vidiš rec mu ako se ja ziv s fronte vratim šturmmeser cu mu u trbušinu zarinuti tako mu reci jer je ovo što se sa sirotinjom radi prevršilo. Sve mislim, majko, je li trešnja na Rovinama ubeharala i kad je vakat Zekulji da se oteli i pita li kadgod Rabija Omerova za me, kazi joj da joj je Suljkan brat preselio na drugi svijet raznijela ga granata, a onaj mladji Ešref je pucman u lajtnanta i nije mu ruzno.
Majko, sutra u sabah kada se prva ptica probudi naš ce štrmbatalijun biti nasred polja a s one srane pocece po nama da biju topovi i mašingevere. Bošnjaci ce padati kao otkosi mke jesenje otave ko psujuci ko placuci a medju njima mozebit i tvoj sin Mujo koji ti se ovim pismom biljezi uvijek pokoran i ruke te ljubi i po hiljadu puta hiljadu ti selama šalje. Selam ti je i moj ahbab Jozo od Tuzle kome ja u pero kazujem pismo jer nisam vješt ovoj jaziji alafranga. I nemoj mi pisati dok ti ne uhaberim novu feldost numeru ili dok ti preko opštine ne jave da ti je, jadna moja majko, sin Mujo slavno ubijen na fronti Galiciji dzaba dzabten na bozijoj pravdi.

Da ti znadeš, mila moja majko, kakve su liticu Pijavu vodu u tjesno korito sakovale, plakala bi, majko, kao što sam muškom suzom plakao i ja tvoj sin Mujo, koji se biljezi infanterist Mustafa, iz regimente beha draj kad su mi pištaljkom i psovkom naredili da odjem uzbrdo da se popnem ili poginem kao što s izginuli toliki moji jarani vrišteci i alacuci a natrag u bezdan u Pijavu padajuci.
Klali smo se s Talijanima nekoliko dana i nekoliko noci a insan se ostrvi pa ko nikad ni mrava nije zgazio uhvati ga nekakva huja pa šturmmeserom bode li bode a oficiri samo podjaruju prijete i mole a komordzije rum i hljeb na rukama ti u šicerkete donose.
Moj brat a tvoj sin Salko je alahrahmeteile, kad je u špitalju vidio dokle su obje noge odbijene zaklo se sjedecke u postelji svojom bajunetom. Numanbeg je cuksfirer vele udavio je neku zenu i sad nosa zlato oko rebara. Za tvoja dva brata ne znam ti reci.
Onaj moj jaran Jozo od Tuzle prebjegao je na Galiciji Rusima zvao je i mene ali ja ne smjedoh ko velim vlah ovo vlah ono a za ovog barem znam da ce me hraniti dok se za njega bijem. A što mi pišeš za Zulfagu da se podobrio znam ja t vide oni da se sve tumbe okrenulo pa se boje kad se mi s fronte vratimo kivni i ozlojedjeni da cemo svidjati racun po racunu…

Draga moja majko, hoce li ti ovo pismo stici prije mene ili ja prije njega ne znam jer je sve gotovo i sve se skršilo i u pometnju zavitlalo. Taman sam ja kroz vatru i vrisku i jauke pronosio bajrak da ga pobodem na najvišoj koti ispred nas, kad se naši rastrcaše – vele, udri oficire majku im njihovu švapsku, svršeno, bjezi vojsko kuci. Bogme pobismo ih onako dvadesetak onako bez kuršuma a Numanbeg poskida sa sviju prstenje i zlane satove i lance i sve im pare potrpa sebi u dzepove veli – pravde nece biti nikad a zlato je uvijek najjaca sudjaja.
Ja ne htjedoh nešto mi se gadi s mrtva uzimati svejedno što znam da u kuci nemamo ni pedalj ponjave. Da rahmetli babo ne popi ocevinu imali bismo i mi ali šta ceš sad cu ja ako bog da kuci pa ce biti i hljeba i zejtina i tebi cu nov dušek da narucim i topal jorgan i dbar kahveni takum. T sjedi, mila moja majko, a ja cu u rudniku ili na gradjevini nadnicu zaradjivati snage ja imam za trojicu iako me stalno nešto oviš krsta ziguca ali to je sigurno od rovovske vlage.

“… pa molim Cijenjeni Naslov, odnosno gospodina Mehmedbega Uvaliju da me izvoli primiti na posao, na gradjevinu ovdašnje uprave pilhane Uvalija i co…, pošto sam ostao bez posla kad je prestao rad na šumskoj štreki Ajzler – Ortlib gdje sam radio kao tucac kamena i na podzidama. Uz molbu prlazem i uvjerenje da nemam ni kuce, ni zemlje, niti bilo kakvih prihoda i drugo, prilazem Cijenjenom Naslovupreporuku velecijenjenog Hadzi Numanbega Pilavije, mog rodjaka po materinoj liniji.
Ostajuci u nadi da ce mi Cijenjeni Naslov udovoljiti molbi kako moja zena i bolezljivo dijete ne bi polipsali od gladi, izrazavam svoje najdublje poštovanje… Mujo Dermic ovdašnji… Eto, Mujo, napisao sam ti molbu.”
“Hoce li upaliti, gospodine biljeznice?”
“Mujo, Numanbegova preporuka je glavna…”
“Majku li mu lopovsku!”
“Ali gospodin Numanbeg te preporucje!”
“Ah, što gane zbodoh na Pijavi. Hajd’ daj to! Koliko je tvoje, gospodine biljeznice?”
“Dvanaest dinara.”
“Dvanaest? Evo tebi sedam, pa da smo kvit!”
“Daj sedam! I, nosi se u vrazju mater!”
“… vas vaš otac gosodski i krvopijski!”

Ne dadoše.
Ne daju, gospodine i potovani druze Mitre, ne daju mi ni privirjeti pilani, akmoli raditi. Još se Uvalijin sin, onaj mladji, kopile, izvika na me,
veli,
šta hoce opet? Što od crvenog Mitra ne traziš? Radio si fino na balvaništu, cetiri stojena mjesec, moj brajko, mogao si u suhu i vrucu da poziviš dok capinom uzmogneš micati, a ti – jok, majcin sine, nego medju buntovnike, u štrajk, u revoluciju hoceš!
Tako me kopile Uvalijino izruzi i izrezili i sad mi, evo, plamenovi lizu uz obraze. Moze mu se, paskovicu, svezali su se zenidbom i ugovorima Uvalije i Pilavije, ništa im ne moze nauditi.
Šta cu sad, druze Mitre?
Znam ja, Mitre, druze, šta je to klasa, šta je sindika, a šta bratinska blagajna, sve ja to ovdje pod rebrima nosam. Mozda ja ne bih ni bio tako sigurna klasa da me dzandari Fejzo i Komšic ne prebiše u izbi pod opštinom za ono što sam vikao protivno redu i zakonu, ali kad me oni poceše gnjeciti, naljutim se ja na vladajucu gospodu posve. Sve ja to, kazem ti, evo ovdje pod lijevom sisom imam i drzim, necu ja biti bijela dzigera i nevjera, pa otici komandiru i potpisati ono… znaš, da su me kao drugi nagovorili i da necu više. Ja sam samog sebe nagovorio za sindikate i štrajk. I opet cu, ako bog da, kad god vi, komunisti, zakuhate. Ali šta cu i kako cu sad, de ti meni reci!
Ja dodjem kuci, pec hladna, zena na podu sjedi, od gladi jedva glavu podigne, mene da pogleda. Ne kori ona mene, boze sacuvaj, ali me njene upale oci potaju šta cemo… šta cemo? A to je teze nego da me sjekirskim šicama u celo udara. Soba prazna, stvari nemam da prodam. Uzajimao sam, vratio nisam, nemam odakle. Sad ni uzajmiti ne mogu. Ma, zena i ja bismo nekako i izdrzali. Ali imam djete od tri godine, a i drugo, da oprostiš, zena pod pojasom nosi.
Šta cu sad?
Nigdje posla, ama nece niko da me zovne zahod da mu ocistim ili drva da nacijepam. Glad ce mi celjad podaviti, a meni ne ostaje drugo nego da se svojim kaišem o banderu objesim. Hvala, hvala, baš odavno nisam zapalio. Mmmm, ala miriše!
Jah, šta ceš!
Hvala ti, Mitre na duhanu i na lijepoj rijeci.
Ako nemaš gdje nociti, a ti – hajde k meni, ispruzicemo se jedan kraj drugoga, ali te nemam cime pogostiti, niti truni brašna nemam… Maka srobom i zemljom da se zalozimo! Ako to neceš, onda – da si mi zdravo, druze Mitre, evo ti ruka, valjda ce bog dati da i naša klasa pobijedi. Ako se to desi, ostavi meni jedno mjesto u našoj radnickoj i seljackoj policiji, molim te, imao bih volju da ja nakratko svezem i Uvaliju i Numanbega i Osmanbega Pilavij i dzandare Fejzu i Komšica, pa a ih ja pštinskoj izbi priupitam za junacko zdravlje.
Veliš, docekacemo, samo treba izdrzati?
Ee, moj druze Mire, ti nemaš djece.

a u pet nas podignu, zahajacu na nas, pa hajd’ da se svrši na povici, nego-kako koji stigne, cokulom ili šakom udari, a vicu samo da starješine cuju kako su im podredjeni revnosni
svinjo,
razbojnice,
ološu,
ali valja ocutati, nije moje da ovo zvjerinje na još zešci gnjev izazivam.
U pet nas podignu i potjeraju, pa kloparamo kroz varoš, a po ulicama je još sucu mrak, magla i prljav dim iz fabrika, idemo na kamenolom, kamen im se svima o vrat objesio, ako bog da, tamo i kobajagi rucamo, pa opet lomi kamen i nosi, zile u preponama da popucaju.
Pred mrak nas vrate i ugnaju u hodnike, a to su mracni i zeleni i memljivi prolazi, i šta cuješ – samo zveket gvozdja, hod drvene obuce po kamenu, i psovku, joj, toliko psovke i svakakve druge gadosti, za citav rat nisam cuo koliko ovdje za dan.
Draga moja Rabija,
da sam znao šta me ceka, zaklao bih se davno prije nego što sam tebi prvu rijec progovorio, da te ne pripasujem uza se i uz svoju sudbinu, od samog cemera izatkanu.
Dan se nekako i preturi, ali noc, jooj, kolika je noc kad je nebo više tebe iskrizano gvozdenom rešetkom, meni moji cimeri vicu, de, Mujo Deremicu, i mi imamo zene i djecu, pa opet na vrijeme lijezemo, valja sutra irgatovati, a ja se propnem, za rešetke uhvatim, celo na studenu šipku naslonim, pa placem i šapatom dozivam tebe i našeg sina Redzepa, kako li ste mi, jadni moji sirotani, i mate li makar suha hljeba.
Što mi pišeš da se u Hadzi Numanbega Pilavije rodio sin i da mu je nadjenuto ime Abdulah, i da ti u njih ribaš i rublje pereš i svakojako sluziš, ti, draga Rabija, radi kako znaš, samo – to naše siroce prehrani, ali nemoj da bi se šalila pa onu mrcinu Hadzi Numanbega šta vezi s mojom robijom molila. Ja cu svoje godinice u ovom zindanu odlezati, a kad se vratim, oo, kad se vratim…!
Tako do u gluho doba noci stojim uz rešetke i cvilim i dozivam vas dvoje jer ja više nikog nemam. A tebi, ako zivot dodija mene cekajuci, a javi se kakva mušterija, ti idi, od mene ti prosto bilo, ali ne vodi mi sina u tudje ruke, i na tudje ognjište, svaku njegovu suzu bi kapljom svoje krvi platila, bi – ovih mi ociju, svejedno što si mi za srce prirasla, znaš vec kako sam ti nekada govorio. Ako podješ, sotavi sina mojoj majci. Jer on ima samo jednog oca, Muju Dermica, a samo cu ja kojecemu moci da ga naucim, to jest, šta je šta na ovom svijetu, šta sam ja, ta je Numanbeg Pilavija, i njegova braca i njihovi prijatelji Uvalije i ko je dzandarski narednik Fejzo, koji mi je bubrege odbijao kruznom zatvoru tri puna mjeseca pod istragom.
Pismo ti šaljem po ovom mom dobrom prijatelju koji je svoje odlezao, pa ide kuci. O ovom svemu ti meni nemoj ni rijeci, ovdje u upravi zaviruju u naša pisma, boje se kakvog dogovora i pobune. Ali neka zaviruju, u moje srce zaviriti ne mogu, a šta se u njemu kuha i kakve se gorke osoke iz njega cijede, znam samo ja. A znace i svijet kad jednom naša borija svirne.
Eto, tako draga Rabija, o meni ne brini, akko mi je, tako mi je, moje je – danju u kamenolom, a nocu na rešetke da placem i vas dvoje uzalud zazivam. Ti se pricuvaj ove zime, opasuj se oko krsta cim bilo i gledaj da ne kisneš, imaj na umu svoj kašalj. A sina mi Redzepa pripazi dobro dok mene ne puste, a kad se ja vratim
oo kad se vratim…

Komentari su isključeni.

%d bloggers like this: