Blago u duvaru (Prosanjane jeseni)

Kad se rat svrši i malo poslije, pošto Fadilbeg i Mustajbeg i Junuzaga i Jusufaga i Mula Ćejvanaga, što ‘no kažu, za noć ostadoše bez onih silnih kmetova i njiva, a po čardacima krovovi počeše prokišnjavati, Ibrišimu nešto sinu. Sjedeći u dućančiću, memljivom i mračnom, sabirući iz dana u dan dugove od uzajmljenog novca i “kontajući” kamate što su se još od ratnih dana gomilale, on je dočekao da Jusufagina magaza što je bila odmah do njega, bude jednog dana ispražnjena i zatvorena. I kad je tako hodao pokraj tezge, igrajući se ključevima, kucnuo je u tanak drven zid što ga je dijelio od te magaze. I učinilo mu se da je tamo iza zida odjeknulo prazno kao hambar s proljeća ili kao poziv. Kucnuo je još dva-tri puta i onda mu je ono puklo pred očima.

Ženi je za večerom saopštio:
– Ja smislih pa kud puklo. Kupiću Jusufaginu magazu, eno je zja prazna, a i jest me stijesnila bila, nije mi davala da dišem. Samo ne znam bi l’ probio duvar pa da sve bude jedna ćerhana, il’ bi u magazu smjestio štagoderce rijećemo… ama sve nešto kontam da ja i gazda Mirko zakupimo od države so za ‘vu našu kasabu, biva, pa da od nas drugi kupuju; ih, al’ bi bilo plaho oseiriti magazu pa na njoj krupnom jazijom stoji: “Velikoprodaja soli”, a dol’: Ibrišim Maljić i Mirko Srećković. A, šta veliš, ženo? Bi l’ bilo munasib, de?
– Ja ne znam, kako god ti prohesabiš; nako će bit’ najljevše. Da Bog da hajirli.
– Jakako – proteže se iza sofre presit i dremovan Ibrišim. – Pa, inšalah, oboriću i Adema, s lijeve strane mog dućana, šta će njemu onaj ćumez kad nejma ništa unutrima, a ni on nije nikakav tr… bh! elhamdulillah, trgovac. A kad i on propane, kupiću mu dućan, pa, akobogda, od ćetiri ćefenka, bh! elhamdulillah napraviti veliku radnju, pa cimentijerati po moderno, bh! elhamdulillah, što mi se nešto uzriguje, baš dobro većerah”. I onako raspasan, u toplom halvatu, naslonio se na jastuk i zavodio se u polusan protkan širokim dućanima, dukatima, punim rafovima, slugama… zaspao je.
Onda su došli dani drukčiji i svjetliji. Dotada zatvoren u se i svoju vlažnu dućansku buđ, okružen tajanstvenim pričama i izmišljotinama, sad je Ibrišim najedanput izašao na sunce, još uvijek u starim, već sasvim sjajnim čakširama, ali sad obrijan i s lukavo veselim pogledom. Uortačio se s Mirkom, prikupio dug od ljudi, narod zacvilio pod ujedima kamata i Ibrišimovih iznenadnih tužbi, poneko daleko u planini i selu zastenjao i jauknuo kad su mu njivu prodali, a nekadašnja Jusufagina magaza sinula veselo i zadovoljno sa utrobom zasićenom bezbrojnim džakovima soli.
Tako se iz plača rodi radost, rat se davno svršio, njeko propada, njeko se pati, a njekom je bolje, njeko i kuću gradi i slaže ćar na ćar, njekome su djeca glavna briga, njekome briga što nejma djece, hele – nikom potaman, svak zna svoje, a tako, br'te, ako ćemo pravo, i mora bit’, njeko se pati a njeko uživa, dunjaluk je tako stvoren, šta moreš, i da nije fukare ne bi ni sunce sjalo.
Išlo kao po koncu. Jednoga jutra ne dođe ni Adem u svoj dućan, sud ga zapečati, dođe pljenidba i dražba i tamo amo – Ibrišim je najbliži i najpreći… kupi se i taj “ćumez”, pa se sruši zid između dva ćumeza pa dođoše novi rafovi, pa cement umjesto dasaka… nestade i ćefenaka.
Još samo Ibrišim nosio svoje stare čakšire. Nekako mu se teško rastati od njih, u njima je on nad svojim računima prosjedio, u njima je dočekao da mu pođe najbolje, i za njih mu vezani svi najljepši trenuci u životu. Drugovao je s tim nakrpljenim “uglancanim”, predratnim čakširama, gladio ih lijevom a desnom prebrojao novac: “Neka, neka, vidite li, lipe moje, iđe, iđe, hah, hah, kupili se, legli se, u babinu torbicu!”
Čakšire su se smijale šuštanjem.
Nekako se desilo da je Adem sa dućančićem izgubio sve i ostao prosjak.
– Šta ćeš: božje davanje!
Skočila cijena Ibrišimu. Sjede ljudi u kahvi, dime i prebrajaju svoje rijetke misli, a sa pobožno-dosadnom pažnjom slušaju što kadija, k'o najpametniji, rasteže:
– Biva, šućur Allahu, doćekasmo, eto, da se i naš ćoek malko pridigne. Neka i među nama muslimanima ima bogatih, da se imamo ćim pofalit’!
– Ja k'o hesabim da je i sevap u njeg pazarit! Što ‘no rijeć, halal mal, a svoj ćojk, pa što da drugom ostavljamo pare! – preuzima mesar Bajko.
– Ama, nješto mi se ćini da je i on s onim gazdom Mirkom u kompaniji… – usudi se iza vrata Mašo cjepar.
– Jok, šta ti znaš! Ono je samo za so, a dućan je njegov. Kad ne znaš, bolje ti je ćuti!
– A jest vala, Ibrišim ćoek, nema fajde. Uz ovaj bajram podijelio je same sadake priko ćetrest dinara!
– I svaki vakat on iđe u džamiju, bolan ne bio. Ne zaboravlja na din i na Boga, svejedno što ima on’ liki mal. To je rijeti pravi muslim.
– Pa i blizu mu je, a sluge rade za njeg, što ne bi mog'o prispjeti vavijek u džamiju! – misli na glas Mujo telal, skupljen u ćošku.
– Šta ti hoćeš, nesorto, đe š’ ti moć’ govorit’ o jednom ‘nakom efendiji i njegovom ibadetu kad i ne postiš!
A Ibrišim raste. Dolaze ljudi, podmiruju se seljaci, kupuju so svakog pazara, tefteri se pune, stidljivo i ponizno ljudi šapuću: “Deder ti to, vjere ti, zakajti, pa ćemo već sviđeti račune”, i nose šećer, kafu, brašno, život, a stare čakšire se zlobno sjaje: “Samo ti nosi, brte, lahko ćemo, naši smo!” Smiluje se tako ponekom seljaku Ibrišim, pa mu za dug ne proda stoku nego se nagodi: “Eto, brate, insan sam i ja, znam i ja šta je nevolja, neću ti prodat’ hajvan, nego, eto, nek ostane kod tebe, a ja ću ga samo na se pripisat’, a ti muzi i čuvaj, a meni svake godine po tri kante masla i sira i vunu, je l’ pravo, de! I vuk sit i janjci na račun!”
Protegle se otrovne – zelene Ibrišimove čakšire nad sivim bosanskim selima, zadrle u brda, iz njih izrasle kandže i zabole se u debele, blage i dobre bosanske planine, pa deru. Dvije hiljade Ibrišimovih ovaca polegle po padinama i daju sir u kace, u kasabe, na pazare i u gradove, a seljačke oči tužno zure iz poderanih koliba i pastirskih dronjaka.
Raste Ibrišim. Svakog mjeseca razmijeni nešto para u zlato, pa to slaže u čekmedže. A u noći, kad tama polegne po krovovima, on se zaključa u dućan, sabere i sredi račune, otvori čekmedže i nagne se. Sa petrolejskom lampom u ruci, raširenih očiju i sa jezivo-zelenim odsjajem na starim čakširama, on zavlači ruku u dukate, miješa, sluša mekan zvuk što izlazi ispod dlana, draga se i draška i mjeri dokle je hrpa narasla. Pa se raznježi, pa govori, tepa, smije se, šali sa zlatom: “He-he-eee! lipi moji, neka vas vašem Ibrišimagi, neka, kupili se -legli se. Što si se ti tamo sakrio, mali! Hej, hod'der, tako, tako, sjajni moji, neka vas vašem Ibrišimagi, zvečite, dico moja, biće vas još akobogda, još puno, puno, do vrha ćekmeđa, pa spavajte hi-hi!” – protresa novac rukama, a tišina sablasno odzvanja.
I misli se nadovezuju, granaju, šire, pa se spletu oko jedne predstave koja se kao pitanje uspravila u glavi: Mejrina kuća. Negdje u zidove njene, mašta ljudska ukopala je čuda, blaga, i od Ibrišimovog djetinjstva žene se kunu da je u toj kući ukopan veliki ćup dukata i da ga Mejra neće da otkopa i da ona zato ne da nikome da joj u kuću uđe, a niko ne zna od čega živi. I sad Ibrišimu navraćaju sve češće misli na tu udaljenu, čudnu, pogurenu Mejru što samotuje raščupana i kao top gluha među svojim zambacima u bašči i među duvarevima punim dukata. Pa sve misli, ne zna što hoće, kopka ga zlatna tajna i bdije nezadovoljan. Nespokojstvo i nemir. Dukati! Gdje su dukati? Da je dukata! Zlato, sve zlato, snagu, čitav svijet! Zlato, miješati ga, gladiti, tonuti u njeg, živjeti zlatom!
… Ibrišim je pet puta dnevno klanjao u džamiji…
– Dukate daj, Bože!
A dogodi se, eto, da Mejra jednog proljeća zaista umrije, a Ibrišim tek što ne izgubi glavu kad to ču. Ustrčao se, od čaršije do kadije, od kadije do sudije, pa sreskom, pa viđenijim i bogatijim ljudima, sve nešto spremajući. I poslije nekoliko dana, kad opština i gruntovnica i sud otvoriše knjige na stranicama gdje pisaše: “Mejra Pezić” i kad ravnodušna pisarska lica završiše smrtovnice, Ibrišim je već bio tresnuo kesom: kuća Mejrina i bašča i zidovi ne nađoše drugog mušteriju do njega. A nasljednika gluha starica nije imala.
Svijet se ne začudi kupovini.
Na beskrajnim ramazanskim sijelima žene su poluglasno nagađale: “Povampiriće se ona, neće dati da joj se raskopaju zidovi. Čuva Mejra svoje sufurine”.
A Ibrišim se opet povuče u se. Manje je govorio s ljudima, sve češće je išao u Karanfil-mahalu, obilazio kuću, zavirivao da nema koga. Malo pognut, u onim čakširama, krstario je vječno između dućana i Mejrine kuće čuvajući neviđeno zlato dok majstori ne dođu. Po noći je s fenjerom obilazio prazne i gole odaje što odzvanjahu, kuckao po zidovima, piljio očima u neprovidan duvar pred sobom, mjerio, pogađao i rješavao odakle da počne kopanje.
… Bilo je malo, silno malo ono zlata u čekmedžetu…
Čekanje se proteglo k'o gladna godina.
Duge nesanice i ogromna volja da nađe, da uzme, da ima pare, zlato, ćup dukata.
Oči su razdirale kreč na zidovima. Nokti su nehotice zabadali… Tu, tu u onom nakrivljenom zidu leži ogroman zemljani lonac. Tu…
Sa dva zidara, u ranu zoru, krenuo je Ibrišim da ruši zidove. Praznina ih je svu trojicu obgrlila teškim ćutanjem.
– Ovaj, najpre ovaj nahereni zid raskopajte. Vas se ne briga ništa i ne kazujte nikom ako šta vidite.
Platiću vam dobro i šutite. Samo polako udarajte, razbićete…
Poče. Na svaki udarac pijukom on je pritrčavao, zavirivao, a zatim: “Dalje!” Zid se ruši, malo po malo, zid više od stoljeća star, pokopa pod sobom zadah starine, nevidljive ostatke bezbrojnih zivota što su leđa svoja naslanjala na nj. Ibrišim zdere prašinu.
– Dalje, još prionite!
Krivi zid je pao: ništa.
Grozničavost veća: brže, drugi!
Udara pijuk, groznica raste. Brže, uh!
Oči kopaju prije gvožđa.
Ćup, sad će, sad…
Opet ništa.
– Ruši i treći!
– Ama, efendija, pašće kuća na nas.
Nervoza i drhtanje.
“Ruši i čuvaj se!”
U komadima što otpadaju još uvijek ništa. Zlato, ah, brže!
Pucketanje. “Bjež, efendija, pade!” Lomljava. Tres! Kuća je pala. Grede, kreč, cigle, prašina, nepotrebna hrpa. Nešto se u sredini crni, zelenkaste… čakšire već jure, koščati prsti zariše se u prašinu, Ibrišim kao prosjak posrće… to je… to, daj… hu-u-u! Samo nerazbijen prljav komad maltera. Ništa, ništa više.
Pridigao se Ibrišim na mjestu gdje je nekad stajala kuća, pogledao po ozbiljnim i začuđenim licima zidarskim, po ruševinama, udahnuo duboko prašinu, stisnuo šake, othuknuo jetko: “Zar baš ništa? Zar džabe! Ama zar ja džabe kupih i oborih ovu kuću? Uh! Šta sam Bogu skrivio?!”
I zvjerski pogleda u duboke, preduboke radničke oči.

Komentari su isključeni.

%d bloggers like this: